Jedna od globalnih posledica Covid19 situacije je porast cena repromaterijala. Nakon prividnog vraćanja u stanje od pre pandemije, ništa nije isto na tržištu materijala. Cene sirovina i materijala su porasle od 30% do 150%, što je snažan šok za svaki proizvodni biznis. Skoro pa preko noći, proizvodne kompanije su se našle između čekića i nakovnja, jer dobavljači sirovina diktiraju situaciju i ne odstupaju od svojih cena, a sa druge strane potrošači nisu spremni da prihvate taj rast tako što će plaćati više cene krajnjeg proizvoda.
Ako ovoj situaciji pripišemo već prisutni problem, da se tržište rada razvija, nezaposlenost u kontinuitetu pada i da u mnogim regionima kvalifikovani ljudski resursi nedostaju, izazovi sa kojima se proizvodne kompanije, ali i druge naravno, suočavaju, postaju na prvi pogled nepremostivi. Brzina procesa i složenost operacija stavlja sve veća očekivanja pred zaposlene i ako im kompanija ne pomogne da usvoje nova znanja i tehnike da upravljaju procesom i događajima u procesu kojih je sve više, radna temperatura sistema počinje da prelazi granicu optimalne radne temperature.
I kuda sve ovo vodi? Da li je ovo stanje u kojima će samo veliki biti pobednici, jer će uspeti da apsorbuju ove tektonske poremećaje i efekte davno guranih tema pod tepih? Da li male i srednje proizvodne kompanije mogu biti dovoljno fleksibilne u prilagođavanju i optimizaciji, pa da će samo drugačijim delovanjem uspeti i ona da prevaziđu krizna vremena? Da li je rešenje eventualne fondove za crne dane potrošiti za prevazilaženje trenutne situacije? Jedni drugima konkurencija za deo tržišta koje opslužuju, velika se bitka vodi između malih i velikih. Što se tiče proizvodnih kompanija, velike su šanse da male i srednje kompanije ispišu pobedničke stranice trenutih, globalnih, privrednih pilika.
Kako male i srednje proizvodne kompanije da prebrode ove izazove? Kako da ostanu profitno konkurentni, da istovremeno povećavaju svoje prihode i smanje troškove? Oni nemaju mogućnost da kupe velike količine materijala i na taj način dobiju veliki rabat. Ubrzanje procesa iziskuje velike investicije u nove mašine i opremu, a investicije u razvoje ljudskih resursa su sa mnogo skromnijim budžetima od korporativnih džinova i njihove infrastrukture za razvoj i učenje. Pa koja je njihova strategija onda?
Tako što sa postojećim resursima proizvode više i brže. Biti konkurentan sa cenom i zadržati profitnu maržu ili je čak i povećati, moguće je samo ukoliko povećaju efektivnost svojih proizvodnih operacija, kao “core business”-a. Za ovaj pristup neophodno je da imaju jasan pogled u proizvodni proces. Ovo je osovina bilo koje teme poboljšanja i optimizacije. Za tu svrhu, svetska privreda se užurbano šalta ka digitalizaciji. Danas je već standard da imate jasan, tačan i pravovremen podatak iz procesa. U protivnom ste dinosaurus biljojed, koji blaženo brsti floru na prelepoj zemljinoj površini, ne sluteći da će meteor udariti svakog časa. Biti informisan odmah, 24 časa dnevno, o devijaciji procesa je suštinska stvar i već daje ogromnu prednost u odnosu na konkurenciju koja čeka da izmeri proces često na njegovom kraju, propuštajući da spreči eventualno neželjeno odstupanje. Ova opcija modernih industrijskih MES rešenja (Manufacturing execution system) za praćenje proizvodnog procesa se vodi pod terminom “real time visibility” ili “real time monitoring”.
Konkurentne proizvodne kompanije svoju optimizaciju baziraju i na redukciji puteva informacije i dokumentacije. Za taj izazov im digitalni alati pomažu tako što su mesto u koji se pohranjuje sva dokumentacija vezana za proces i koji se staraju o tome da se postupak njihove upotrebe izvodi prema definisanom procesu i na način propisan tehnologijom. Na osnovu toga, komunikacija u procesu je brža, čime se vreme koje se inače troši na prenos informacija koristi za druge aktivnosti koje stvaraju direktnu vrednost za krajnji proizvod. Primer ove situacije može biti utvrđivanje nivoa zaliha u proizvodnji i trenutnog stanja, gde ukoliko se proces ne prati digitalnim alatom, vreme potrebno za dostavljanje informacije relevantne i drugim departmanima kao što su logistika i finansije, može biti prilično iscrpljujuće.
Skupljanje podataka o događajima koji nastaju u vezi sa određenim poslom su automatizovani, pa tako proizvodne kompanije imaju mogućnost da ljudske resurse rasterete u velikoj meri sakupljanja podataka. U isto vreme, tačnost podatka se dovodi na najviši nivo kvaliteta, bez rizika da podaci budu netačni i nepravovremeni, kao što je to u slučaju bilo kakvog ručnog unosa podataka. Svaki operater na proizvodnoj liniji će znati da bude zahvalan ukoliko ne bude morao ručno da upisuje podatke vezane za proces, a koji su važni zahtevi procesa i kupaca. Jedan značajan aspekt koji automatizacija skupljanja podataka predstavlja jeste i činjenica da se mogućnost nastajanja neusaglašenost prilikom unosa podataka, a to su situacije u kojima se koriste razne olovke, digitroni i slična pomagala, eliminišu iz procesa. Dakle, ne samo da se štedi vreme za unos i povećava nivo tačnosti i pravovremenosti, već se i higijena procesa diže na viši nivo.
Sa svim ovim podacima, koji se mogu pregledati za bilo koji istorijski period, rukovodioci procesa mogu analizirati gde je proces napravio nepotrebne troškove. Ovi troškovi se ogledaju pre svega u nepotrebnim zastojima, neplaniranim, ali i onim koji su se desili duže od planiranih. Zatim mogu analizirati usporenja u odnosu na planirane brzine izvođenja operacije, takozvane cikluse operacija. A posebnu detaljnu analizu je moguće napraviti za neusaglašen proizvod, škart, gde tačno zabeleženi podaci u vremenu pružaju mnogo više mogućnosti za analizu od samo skupljenog škarta na kraju procesa. Konkurentne proizvodne kompanije dobro će analizirati ove gubitke i sagledati potencijal da isprave svoje delovanje u daljem izvršenju operacije i time stvore mogućnost da sa postojećim resursima proizvedu više.
I na kraju najvažnije među najvažnijim jeste da je digitalno rešenje za praćenje proizvodnje poput MES-a ili MOM-a ujedno i alat koji rukovodiocima omogućava da ne moraju neposredno biti sve vreme uz proizvodne linije i izvršioce, jer sistem samostalno vuče sve učesnike da deluju efikasnije. Ovakvi alati lako prožimaju celu organizaciju, podsećajući koji su ciljevi i gde treba reagovati, kako bi iskorišćenje resursa bilo optimalno, a postignut zadovoljavajući kvalitet u pravom vremenu. Ukoliko su rasterećeni konstantnog bdenja nad procesom, upravljački nivoi organizacije koristiće svoj potencijal znanja, sturčnosti i iskustva, da pomognu izvršiocima da postanu bolji i pomognu stvaranje većeg blagostanja svih zaposlenih u kompaniji.
U današnjem izuzetno konkurentnom vremenu, uobličenom izazovima sa početka pisanja o ovoj temi, biti efektivan u procesu je možda i najbolja strategija za opstanak. I samo oni koji budu bili brzi, tačni, pravovremeni u procesu, mogu obezbediti sebi novu rundu na nemilosrdnom tržištu, do nekog novog poglavlja u istoriji čovečanstva koje će zahtevati nove pristupe i alate za obavljanje proizvodnje.
